Snoviđenje.

Kad se naslonim na tebe,sretna i ispunjena i kad kažem da želim zauvijek ostati na tom mjestu,ja to stvarno i mislim. Nemoj se čuditi,ako Zauvijek dočekaš sa mnom. Budi sretan kao što ja jesam. Volim te,Čudo moje Najčudnije.

Svaku noć stvaram galaksije na sivom papiru i uživam ujediniti tako raštrkane misli.
Nekad ni ja ne mogu da razumijem način na koji popunjavam prazninu. A okomila se na mene.
I ona i usamljenost.
Vrijeme uvijek donese nešto novo.,nešto dobro.
Ili jednostavno oduzme nešto bolje.
Kad poklopim onu radost,stvori se nova galaksija.
Svaku noć je pokušavam nacrtati riječima.
Ali svaki put je praznina ta koja se dopuni.

Sasvim malo sam sretna.

Daleko. Dalje nego što želim. Tamo je bolje nego ovdje.

Ima nešto u očima mojim,u očima tvojim.
Pogledom protkana misterija začinjena tišinom.
Fosilna zalagaonica tvog zagrljaja na ramenima mojim,na glavi mojoj,na nogama mojim,na usnama,na biću mom. Ima nešto u očima zaljubljenih kad vide  ljubav.
Ni sjaj ni suza nije,a toliko im liči.
Jače je od sjaja,a lakše od suze.
Nešto kao odsjaj svih sjećanja,magičnosti i maštovitosti,svi dodiri i svi poljupci,sva nada i čežnja,nešto kao sunce svega.
Ima nešto skriveno u njima.
Krasna antikvarnica tvojih talasa,vode tvoje i naših tišina.
Ima nešto više u očima našim.